Page 147 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA
P. 147

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

                                                                          U Kraljevu, svom prvom mestu službovanja, Jožef je
                                                                          upoznao  suprugu  Gordanu  Timotijević.  Svoju  vezu,
                                                                          brakom  su  krunisali  02.03.1980.godine.  Njihov
                                                                          zajednički  život  je  trajao  veoma  kratko,  oko  4,5
                                                                          godine. Jožef i Gordana nisu imali dece.
                                                                          Pri izradi ove biografije, supruga Gordana Timotijević
                                                                          Sekereš,  klasiću  i  prijatelju,  Vladi  Đukiću,  u  pismu
                                                                          iznosi svoje sećanje na Jožefa:
                                                                          „Oko pet godina vojne službe premalo je da se izgradi
                                                                          karijera.  Ali  dovoljno  da  se  izgrade  prijateljstva.
                                                                          Rečeno  današnjim  jezikom  -  umrežavanje  je  rano
                                                                          počelo:  cimeri  iz  Vojne  gimnazije,  cimeri  sa
                  Akademije, klasići, kumovi, komšije... Jožef je kumovao Ivu Bonču, a nama je kum na venčanju bio Nikola
                  Glamazić.
                  Venčali smo se u martu 1980. godine i u braku bili nepunih pet godina, a još manje vremena proveli zajedno ...

                  Posle  dve godine Jožef je otišao u Mostar na preobuku za helikoptere. Odatle mi je 30.03.1982.godine pisao:
                  Juče sam čuo (nezvanično) da nas sve koji ćemo biti na obuci spremaju za Zagreb. U tom slučaju ostajemo na
                  ovim helikopterima. Ne znam šta da kažem. To bi bilo lepo samo zbog mog posla. Ostalo je i tebi jasno.

                  I bilo mi je jasno. Kao i mnoge žene vojnih lica, znala sam da će se i moj život kretati po PS-u. Ali, desilo se da
                  prekomanda bude u Niš. Dve godine smo živeli u Nišu. Tu sam upoznala pravi „vojnički“ život. Upoznala sam
                  jedan sasvim drugi svet, divne ljude, izdvojene kao na nekom ostrvu, ljude koji su bili upućeni jedni na druge i
                  spremni da bez mnogo pitanja pomognu u svakoj situaciji, da se raduju sa vama i budu tu kad je najteže. U ovo
                  drugo, nažalost, uverila sam se 29.11.1984.godine. Iz košmara tog dana, a i mnogih dana koji su sledili, izdvajam
                  tri imena: Dragomir Milisavljević, Vlado Đukić i Milenko Popović. Za sve što su oni, a i druge njihove kolege,
                  uradili trebalo je imati veliko srce. Toliko veliko da u njega stanu i da do danas u njemu ostanu: dani, godine,
                  različiti gradovi, aerodromi, i ono najdragocenije – ljudi i njihove sudbine“.


















































                                                                      147
   142   143   144   145   146   147   148   149   150   151   152