Page 245 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

PAVIĆEVIĆ MILAN

Od majke Zorke i oca Milomira, rođen sam 19.06.1956.godine u s.
Košutiće, SO Andrijevica, SR Crna Gora, Jugoslavija. Upoznavanje
ovozemaljsko je započelo po obroncima, a Boga mi, i po vrhovima
(kada nije bilo snega) Prokletija.

Pošto mi je otac bio komandir karaule na granici sa Albanijom, koja
nije bila mirna nikada, pa ni tada, često nije mogao da bude sa
porodicom. Majka je u vaspitanju i odgoju mog starijeg brata Dragana
i mene morala da preduzima, ne uvek ugodnu ulogu i majke i oca.

Negde 1959.godine otac je dobio prekomandu za Suboticu. Naravno, opet na granicu.
Tako se i mi selimo u Suboticu u kojoj sam završio osnovnu školu
1971.godine. Na polugodištu osmog razreda konkurišem, pa u Zemun na
zdravstvene preglede, pa u Mostar na školovanje u VG ,,Maršal Tito“.

Kada bih sumirao šta mi znači Mostar, rekao bih da sam iz njega poneo
sublimirano iskustvo koje neko naziva školom života. Slažem se. Samo bih
dodao da sam tu stekao, a i usvojio određena pravila vezana za realan život.

Gimnaziju sam završio 1975.godine, ali školovanje nisam nastavio u
Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji u Zadru, po savetu psihologa iz GVLK
(glavne vojno lekarske komisije) za
letače koji je izrazio stav da moj
mentalni sklop možda neće podržati
moju želju za romantičnim poimanjem letenja.

Roditelji su, apriori, od samog početka bili protiv mog izbora da budem
vojnik. Od majke me to nije čudilo, ali od oca jeste. Kasnije, početkom
devedesetih godina ću to da shvatim kada mi otac bude ispričao svoje
iskustvo.
Tako ja, umesto VVA, upisah studije na Ekonomskom fakultetu u Subotici.
Završio sam to u roku. Apsolvirao sam 1979.godine, a diplomirao i odslužio vojni rok početkom 1981.godine.

Kako sam bio stipendista firme u osnivanju ,,Sojaprotein
Bečej“, posle neuspešnih pokušaja da nađem posao u
Novom Sadu, u koji smo se preselili 1978.godine,
zasnovao sam radni odnos u ,,Sojaproteinu Bečej“. Firma
je počela da se gradi i stasava nekako u isto vreme kada
sam i ja počeo da radim. Bilo je izazovno biti član tima
graditelja firme. Verovatno da je nešto bilo i u mojim
rezultatima, jer sam ubrzo dobio stan. Direktor se tako
šalio i kao uslov za dodelu stana, apostrofirao da se moram
oženiti. Meni to ne bi teško i ja se oženih. Ta moja
uslovljena ženidba je bila tema u mnogim šalama. Moj
odgovor je da sam od tada do sada promenio 4 stana, a
ženu nisam, pa zaključite.
Moja supruga Milanka mi je bila i ostala velika podrška i inspiracija. Imao sam zavidnu karijeru, opravdao
ukazana poverenja o čemu svedoče pre svega rezultati mog rada.
Pred kraj devedesetih godina dolazi do čuvenih privatizacija pa su ishodi i metode već autorizovana Balkanska
kategorija. Tako u prvom naletu tajkuna odlaze oni koji su stvarali. Čast mi je ukazana sto sam morao i ja da
delim sudbinu mnogih u branši na svetskom nivou bivših kolega. Nisam imao želje da se bez argumenata upuštam
u biznise po sistemu tašna, mašna, telefon.

Sada radim i očekujem penzionerske dane u firmi koja se bavi veletrgovinom repromaterijala za grafičku
industriju.

245