Page 12 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

UVOD

Čovek, kao jedno od mnoštva živih stvorenja na našoj planeti Zemlji stvoren je da hoda po čvrstom tlu. Za razliku
od drugih živih oblika, čovek je nadaren razvijenijim mozgom, neki kažu da je mozgom unakažen, ali to je neka
druga tema i nije tema ovog dela. Taj organ nije dozvoljavao čoveku da se miri sa postojećim stanjima, već je
neprestano podstrekavao čoveka na istraživanja i angažovanja u stvaranju onoga što bi mu učinilo okruženje
boljim, obezbedivši tako uslove da učini život lakšim, boljim i komfornijim.
Od nastanka života na zemlji, sav živi svet je koristio kopno, vodu i vazduh da bi opstao. Krećući se i radeći
čovek se kretao najpre samo po kopnu i savladavao kopnene prepreke na razne načine. Na kopnu su se nalazile
vodene površine i činile su veće ili manje prepreke, a ujedno i izazov čoveku da ih savlada i sazna šta se to nalazi
s druge strane. Zato je čovek najpre krenuo sa osvajanjem vodenih prepreka. Osvajao ih je preskakanjem,
premošćavanjem brvnima, mostovnim konstrukcijama, splavovima i različitim plovnim sredstvima koja su
usavršavana do najsavremenijih plovila današnjice.
Prva poznata plovila potiču iz neolita 10.000 godina pre Hrista. U drevnom Egiptu, 3000 godina pre Hrista,
izrađivani su brodovi od dasaka i dostizali su dužinu do 25 m. Oko 340.godine pre Hrista moreplovac Pytheas je
brodom iz Grčke doplovio do Velike Britanije.
Pravljenjem brodova koji su se najpre pokretali fizičkom snagom, čovek je iznalazio načina da to pokretanje učini
lakšim i stabilnijim pa tako izrađuju vesla, jarbole i jedra, motore, razvijaju sprave za kontrolu putanje i
određivanje pozicije plovila.
Sve vreme je čovek bio svestan da je okružen i nečim u čemu se kreće, ali to nešto je osećao tek pri pomeranju
vazdušnih masa, što je osećao kao vetar. Vazduh je bio manje opipljiv za osvajanje. Čoveka je stalno izazivalo
nebo iznad i tražio je odgovore na pitanja dokle doseže, šta je iza plavetnila neba, kao i let ptica, živih bića koje
je priroda podarila krilima, a ta krila su im omogućavala da se lako i brzo kreću u vazdušnom prostoru. Stalna
nastojanja čoveka su bila da prisvoji prirodne osobine ptica i slobodu njihovog kretanja po nebeskom plavetnilu.

Prve tragove letenja i prvu žrtvu nediscipline u letenju nalazimo u Grčkoj
mitologiji, u mitu o Dedalu i Ikaru. Zato ću ukratko podsetiti čitaoca na ovaj
mit.

Dedal je bio mitski naučnik i graditelj, a učiteljica mu bijaše lično boginja
Atena. Dedal je za kralja Minosa bio osmislio i izgradio mnoštvo zapanjujućih
sklopova i građevina, uključujući i lavirint u kojem je Minos sakrio plod nevere
svoje supruge, strašnog Minotaura, čoveka s glavom bika. Kada je Tezeju pošlo
za rukom da ubije Minotaura i pobegne iz lavirinta uz pomoć kćeri Minosa, koja
mu je otkrila tajnu i poklonila klupko vune koje mu je pokazalo Minotaurovo
sklonište i izlaz iz lavirinta, kralj je odlučio da kazni Dedala, jer mu je ovaj
obećao da se iz lavirinta niko ne može izvući.
Tako je Minos Dedala i njegova mladog sina Ikara zatvorio na vrhu velike kule
koja je nadvisivala lavirint. Dan za danom Dedal i Ikar gledali su more iz svog
tornja. Jedino ko im je dolazio u posetu bile su ptice koje su sletale na zidove
tornja kako bi mitarile svoje perje. Gledajući u ptice, Dedalu sine ideja kako će
on i sin napustiti toranj. Dedal počne skupljati perje koje je ostajalo iza ptica i pažljivo ga povezivao i lepio
voskom. Tako je za godinu dana Dedal načinio dva para lepih i velikih krila. Pričvrstio je krila Ikaru i sebi za
ramena te podučio mladog Ikara kako da maše krilima govoreći mu:
- Drži se uvek uz mene. Što god činio nikada nemoj leteti preblizu moru, jer će ti se smočiti pera. Isto tako nikada
nemoj leteti previsoko i preblizu Suncu, jer će ono rastopiti vosak kojim su pera zalepljena.
Dedal povede svog sina u slobodu. No, mladić kao mladić, neoprezan i ne slušajući savet oca, ugledavši lepotu
zemlje i mora ispod sebe, obuzet tom lepotom poželi postići što veću visinu. Kako je povećavao visinu leta tako
se osećao sve sretnijim. Potpuno je zaboravio na očev savet. Vosak se na toploti Sunca otopio, a perje je počelo
otpadati s krila. Ikaru više nije bilo spasa. Dedal je užasnut prizorom, samo mogao gledati kako se njegov sin
stropoštao u more i zauvek potonuo u njegovim dubinama. Dedal je pun bola odleteo na Siciliju, pa je tamo
sagradio hram u čast boga Apolona i svoja krila zauvek darovao bogu. Dedal se zarekao da ih više nikada neće
upotrebiti, a čovečanstvo će pričekati još mnogo, mnogo godina kad će jedan drugi izumitelj i graditelj ponovno
poželjeti da poleti.
Nešto realnije tvrdnje o letovima ljudi mahanjem krilima, na kratkim rastojanjima, nalazimo u 11. veku. To su i
letovi s krilima i sa pasarelom napunjenom sa gasom u 17. veku.

12