Page 30 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Pored sportske odeće, dobili smo radna i svečana odela. Radna su bila sive, a svečana plave boje. Na reverima
radnog odela neke generacije pre nas nosile su oznake sa rimskim brojem razreda koji su pohađali (I, II, III ili
IV). Naša generacija nije nosila te oznake. U radnim odelima smo bili svakodnevno obučeni, a svečana smo
oblačili samo u svečanim prilikama. Nošenje radne odeće nije bilo toliko striktno obavezno, tako da smo često
nosili samo svoju odeću ili neke kombinacije svoje i školske odeće i obuće.
Nošenje duže kose i bradica kakve smo tada imali je tolerisano. Bili smo svesni zašto se škola zvala
Vazduhoplovna Gimnazija, a ne Vojna Vazduhoplovna gimnazija. Termin „vojna“ ne bi imalo nekog osnova,
osim što je pored načelnika VG pukovnika Zdravka Lončara, bilo još samo nekoliko
uniformisanih vojnih lica koja su se mogla na prste
prebrojati.

Posle nekoliko dana od dolaska u VG, učenici naše
11.klase su sa ostalim učenicima VG, organizovanim
prevozom, prvi put otišli do grada. U autobusima su
uvek bile nesnosne gužve. Na sreću udaljenost od VG
do Mostara je oko 5 km, pa je i putovanje bilo kratko i
podnošljivo. Tog prvog izlaska u grad Mostar, skoro svi
smo obišli stari deo grada i neizostavni STARI MOST,
Partizansko groblje, ćevabdžinice, buregdžinice i slastičarnice, a predveče smo svi
bili na prelepom korzou (šetalištu) na kome se reka omladine protezala od mostarske gimnazije Aleksa Šantić do
kružnog toka Rondoa.

Muškarci su, obično stajali u špalirima, šacovali, ponešto i
dobacivali devojkama, a devojke i poneki zaljubljeni i
zagrljeni parovi su se šetali beskrajnom kružnom trakom od
gimnazije Aleksa Šantić do Rondoa desnom, a onda nazad
levom kolonom.
Pred kraj prvog polugodišta prvog razreda dobili smo svečana
plava odela koja su nam po meri sašivena i značke VG.
Ponosili smo se značkama, a malo je bilo onih koji nisu poneli
te značke na zimski raspust kako bi se pohvalili svojim
roditeljima i drugovima.
Dočekasmo tako i prvi državni praznik, 29. Novembar, Dan republike.

Oni kojima je bilo isplativo vremenski i finansijski i koji nisu imali slabih ocena,
otputovali su svojim kućama, a većina nas je ostalo u internatima. Zadovoljili
smo se svečanim ručkom, koji se razlikovao od onog koji nije svečan u
sledovanju dva kolača i dva soka i izlaskom u grad Mostar.
Uteha za sve nas koji smo ostali je saznanje da već za mesec dana, 28. decembra,
završavamo prvo polugodište prvog razreda, kada počinje zimski raspust. Ubrzo
je došao i taj dan i svi smo se uputili svojim kućama. Interesantno je istaći koliko
smo mi tada bili, u tom uzrastu, zreliji, vispreniji i samostalniji od današnjih
generacija tog uzrasta. O tome govori činjenica da smo sa tek navršenih 15
godina sami putovali i prelazili hiljade kilometara vozovima i autobusima.

Prvi put sam izašao u grad u društvu Kahrić Mustafe i Krstić Marina. Pređosmo Stari most sa leve obale Neretve na
desnu i svratimo u prvu slastičarnicu. Izabrasmo i naručismo kolače. Marin 17, Musa 16, a ja da se ne izdvajam naručih
,,samo“ 15 kolača. Čudno nas je gledao poslastičar. Pojeli smo po 3-4 kolača, a ostale smo samo probali. Dečije gladne
oči. Na proslavi 40 godina od mature, poveo sam u istu slastičarnicu Mustafu, Kovačič Zdenka, Zrna Zvonka i Trailović
Dragana. Žao mi je što nije bio prisutan i Krstić. Ispričao sam im šta se zbilo u toj slastičarnici pre 40 godina. Smejali
smo se. Mustafa se seća i ne može da objasni zašto smo naručili po toliko kolača. Posle 40 godina smo bili obuzdaniji
pa smo naručili samo po dva kolača.

Jelić Dragan

Raspust je proleteo i u drugoj polovini januara 1972.godine ponovo smo bili zajedno na istom mestu. Izmenjivali
smo utiske i doživljaje sa putovanja, iz rodnih mesta, iz novih poznanstava, a degustirali smo i nesebično nudili
razne gurmanske specijalitete donete od kuća, a kojih već posle dva dana nije bilo ni u tragovima.

30