Page 226 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Sa a. Batajnica na a. Surčin preleteo sam 25.03.1999.godine oko 11.00 č avionom tipa An-2. Nisam mogao da
dozvolim da ostane na a. Batajnica i bude uništen i ako u kočnicama nije bilo dovoljno vazduha. U posadi je
pored mene bio potpukovnik Bolić Srdija, zvani čika Steva.

Posebno mi je u sećanju ostao let sa avionom tipa An-26,
na relaciji a. Surčin-a. Podgorica i obrnuto. Let se dogodio
26.03.1999.godine. Posadu su pored mene sačinjavali:
Roknić Mile, Pučki, Ranđelović i Tomić. Prevozili smo
novog komandanta 2. A generala Obradovića sa još 5
pukovnika.
Zadatak je bio da u brišućem letu (na visini do 100 m iznad
terena), bez radio veze, maršrutom istočno od Užica i
Valjeva prevezemo putnike na a. Podgorica. Po
instrukcijama komandanta 677.trae, Darka Biočanina
morali smo da obiđemo našu PVO s kojom je bila veza u prekidu i postojala je opasnost da nas oni obore, .
Roknić, vođa vazduhoplova mi reče da će on leteti ka Podgorici, a ja – kopilot da vodim računa o navigaciji i
preprekama i dodade. U povratku ćemo zameniti uloge.

Putnici su bili sleđeni u avionu, jer je avion od 24 tone klizio tik iznad
tla što je bilo najopasnije u kanjonu Morače. Nakon pristajanja na
stajanku a. Podgorica, motore nismo gasili. Ukrcali smo putnike,
podigli rampu i krenuli nazad. Sada sam ja bio glavni za komandama
leta. Negde oko Obrenovca, htela su da nas obore dva aviona NATO
alijanse, ali smo mi za to saznali tek nakon 3-4 dana, kada je došao
naš kolega koji je tom prilikom bio u prislušnom centru. Došavši
među svoje kolege glasno upita: „Gde su ona petorica ludaka, treba
da slave svoj drugi rođendan“.

Kolege su čudno gledale, jer niko nije znao šta smo to mi odradili.
Zastavnik Zoran Tomić, član posade, radio telegrafista, po izlasku iz
aviona bacio je slušalice uz viku: „Ludaci jedni, pet puta sam video
da ginem“. Leteli smo izuzetno nisko, a pripadnici naših OS su nam
mahali sa zemlje.
Posle okončanja bombardovanja, svi članovi posade su odlikovani. Ponosan sam na ovaj let, kao i svi oni, a što
je opisano u knjizi ,,Dosanjano nebo“ zastavnika Rundić Lјutomira, inače navigatora na avionu An-26 i
pripadnika naše jedinice.
Penzionisan sam 01.04.2002.godine sa penzijskim stažom 35 godina 1 mesec i 5 dana, prevremena starosna
penzija.
Iz Beograda sam otišao u svoj rodni grad, Sremsku Mitrovicu, 2004. godine i od tada sam stalno u Sremu.
,,Grickam“ polako penziju sa svojom suprugom u roditeljskoj kući. Nemam dece, ali sam okružen sa još dve kuće
Mandića, tako da nas hvala bogu, ima još.
Bože zdravlja i mira i neka je glava na ramenima, a fitilj neka polako gori, pa dok ide neka ide.
Bavim se slikanjem vitražnom
bojom na staklu, najviše na
staklenim flašama. Uglavnom
radim ikone. Mi Srbi volimo da
imamo to na stolu kad je slava. U
flaše ubacujem drvene krstiće i
pravim čepove za flaše u obliku
šajkača. Pomalo slikam, radim
grafike i kad god stignem idem na
pecanje i družim se sa svojim
drugarima bajkerima iz moto
kluba ,,DEBELI SREMCI“.
Trudim se da pomognem drugim
ljudima, prijateljima, komšijama,
drugarima….dok to mogu, znači
mrdam….

226