Page 43 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Sa sviranjem gitare sam otpočeo odmah po dolasku u VG ,,Maršal Tito“ u Mostaru. Bilo je to malo društvance i svi su
učili da sviraju gitaru. VG je imala dobro opremljene sekcije pa i muzičku sekciju, u podrumu prvog internata. Mnogo
vremena sam proveo u tim prostorijama. Tu su bili Ćosa (Ćosić Berislav), Cveja (Cvejić Dragan) Če (Marjanović
Zoran), Boban (Slobodan Mihajlović), a i stariji kao što je bio Kitanovski. Mi smo, zabezeknuto i sa divljenjem, gledali
kako je Kitanovski svirao gitaru. Naravno to je bilo vreme rok and rola. Svirala se muzika grupa: Dip Purple, Led
Zeppelin, Juraja Heep, Pink Floyd, Rolingstones itd. Sećam se kako sam kod Mihajlović Slobodana slušao i držao u
rukama najnovije longplejke koje je on nekim svojim kanalima nabavljao iz Engleske. Tako je počelo okupljanje jedne
ekipe Če, Cveja i Ja i još neki članovi grupe koji nisu dugo ostajali. Prva svirka nam je bila u Rodoču. Malo smo imali
problema da iznesemo instrumente iz gimnazije, ali želja za svirkom je bila ogromna tako da su prepreke bile
beznačajne.
Prava priča počinje sa dolaskom u VVA. Če, kasnije Sarma, Cveja, Červar (Červar Nevenko koji je završio OVS i bio
godinu dana stariji), Solista nam je bio tada Cukun (poručnik Matulović Zoran), a u drugoj godini i Mufi (Moreti
Miloš), i moja malenkost počeli smo da vežbamo i osnovali grupu koja je nazvana Sinovi neba. Naravno nazvana je
službeno od političara koji su vodili sekcije. Pretpostavljeni nam je bio Potpukovnik Stajić, zadužen za kulturno
umetničke aktivnosti. Već posle 2 meseca smo bili tako dobro uvežbani da smo počeli da sviramo svake subote u domu
JNA u Zadru. Slobodno mogu reći da smo postali atrakcija koja je svake subote privlačila veliki broj mladih u dom
JNA. Svirke su trajale do 24.00, ali ponekad i do 01.00 posle ponoći. Tako je bilo prve i druge godine VVA u Zadru.
Dom je mogao da primi 500 ljudi, a na kraju druge godine ulazilo je i do 800 ljudi i naravno bila je neopisiva gužva.

Pošto je političarima u VVA to bila odlična promocija VVA i pitomaca VVA, kupili su nam nove instrumente i ozvučenje.
Na sastav se nakačio i formirani folklor kojeg smo pratili. Tu su se rodila mnoga poznanstva, ljubavi, a bogami i
brakovi. Pored folklora imali smo i hor tako da je u KZD (kulturno - zabavne delatnosti) bio uključen veliki broj
pitomaca. Pridružio nam se i Sale, vojni muzičar koji nam je mnogo pomogao da naučimo nešto više o muzici.
Zahvaljujući svemu tome nastupali smo na takmičenjima „Mladost u pesmi reči i veštini“ koja su organizovana na
nivou JNA. Sa tom postavom nastupali smo u Skoplju, Mariboru, Puli, u Beogradu u Sali doma sindikata i po mnogim
mestima tadašnje Juge. O nama su pisale novine kao što su Novosti i snimljena je reportaža na TV. Sastav je nastavio
da živi samo u malo promenjenom sastavu pošto smo Sarma Cveja i ja prešli u Pulu, a potom u Titograd, kako je
zahtevalo naše školovanje. Nastavili smo sa svirkom i u tim gradovima.

Sastav je zadržao ime, a članovi su bili pitomci iz mlađih klasa. Oni su nastavili tamo gde smo mi stali, dobru tradiciju
koju je naša klasa postavila od 1974.godine pa na dalje.
Radiša Stefanović

Ljubavni pohod
Za vreme letačke obuke bili smo smešteni u jednom delu internata namenjenog učenicama „Cvećarske škole“. Sasvim
je bilo logično da smo se u slobodnom vremenu družili sa lepim i mladim Slovenkama. Mada su bile dobro čuvane,
neizbežno dođe do prvih izliva nežnosti, razbukta se neobuzdana mladost pa se izjaviše i prve ljubavi.
Nas trojica, odvažnih „ljubavnika“, ugovorismo noćnu posetu devojkama u njihovim sobama. Ali kako ući pored
„mrtve straže“ ? Za to su se pobrinule devojke. Ostaviće otvoren prozor za ulaz kroz podrum (verovatno već oproban
metod), a dalje je put otvoren. Ni sam ne znam kako ali naš „ljubavni pohod“ je bio otkriven. Ali ne od strane „straže“.
Bejahu to naši drugari, malo zavidni našim „ljubavnim uspehom“ pa rešiše da nam pokvare posao.
Pođosmo mi u zakazano vreme prema razrađenom planu. Uđosmo u sobe, svako kod svoje devojke. Mir, tišina. Venama
struji vrela mladost, a otkucaji srca ne mogu se ni prebrojati. Kad u neko doba, oglasi se „straža“ i dade „uzbunu“.
Šta bi, pitamo se? Naši drugari, kad su nas snimili da smo ušli, dadoše nam malo vremena pa i oni za nama uđoše.
Kako nisu imali ništa konkretno dogovoreno, krenuše od sobe do sobe sa pitanjem -Ima li ovde koja slobodna? -
Prokleti hudići - prolomio se krik dugačkim hodnikom usnulog devojačkog internata. „Neuspešni udvarači“ uhvatiše
maglu, istim putem kojim su i ušli. Ubrzo krenu i racija, od sobe do sobe. Za tili čas, hodnik se napuni usnulim
devojkama. Šta sad? Ne smeju nas uhvatiti „na delu“. U protivnom, ne piše nam se dobro. Ni nama a ni devojkama.
Kao na filmu, na brzinu skovasmo plan evakuacije. Naše devojke uzbuniše sve sobe. Neopisiva je gužva, hodnik je
ispunjen pospanim curama. Lako maskirani, vešto „pokriveni“ od strane naših devojaka i njenih jataka, uspešno se
provukosmo pored „straže“ i istim putem kako smo i ušli, napustismo mesto „zločina“, ne završenog posla. Domogli
smo se mi naših soba i taman kad smo pomislili da smo izvukli živu glavu, oglasi se „uzbuna“ i u našem delu internata.
Obe „straže“ u pratnji nekoliko devojaka idu od sobe do sobe u cilju prepoznavanja „uljeza“. A mi, „tek probuđeni“
protestujemo, negodujemo, vešto glumimo. Kao i naša i njihova „operacija“ nije urodila plodom. Sutradan, pojavi se
neki brkajlija, starešina-bezbednjak. Došao da istraži „zločin“. Nakon što je umirio protivničku stranu i obećao
preduzimanje adekvatnih mera, održa nam slovo.

- Drugi put se bolje osigurajte. Ako vas uhvate odraću vam kožu - zaključi bezbednjak i ode da napiše izveštaj
pretpostavljenoj komandi. A mi? Pa, obeshrabreni prvobitnim neuspehom, nismo ponovili operaciju. Brzo smo
zaboravili ovu avanturu u čemu su nam najviše pomogle i mlade Mostarke.
Vukojevic Miloš

43