Page 42 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

Jedno popodne, u jesen 1973.godine, u hodniku ambulante primetio sam golobradog dečaka, duge kose zamašćene
gelom, koji sedi u čekaonici. Prišao sam i upitam ga šta čeka, a on mi reče da čeka medicinsku sestru Dragicu da mu
da injekciju zbog problema sa kolenom. Isticao je svoj strah da će mu to biti prepreka na putu ostvarenja želje da
postane pilot. Popričali smo i ja sam ga utešio koliko sam znao i mogao. Posle više od 6 godina, bio sam na prvom
svom godišnjem odmoru, posle promocije 1979.godine. Uzeo sam od oca automobil, legendarni ,,Zaparožac“ koji je sa
svojim usisnicima za vazduh podsećao na našeg ,,Gašu“. Uputio sam se iz Trstenika za Kaštel Gomilicu, u blizini Splita,
gde je boravio u kući svojih roditelja moj budući kum Čavka Ivan. Put dug, a stopera ni od korova. Izašao sam iz
Sarajeva koje se prekopavalo zbog uređenja za predstojeću olimpijadu. Konačno, stopiraju me dva kosata momka sa
velikim rančevima. Stanem. Rančeve i mlađeg smestimo na zadnje sedište, a onaj stariji sede do mene. Kažu da idu do
Makarske. Lepo njima, a lepo i meni. Pričali smo o svemu i svačemu. Kada smo prolazili pored Mostara, suvozač mi
saopšti da se u Mostaru nalazi VG i pita me znam li gde se nalazi. Ja sam mu odgovorio da nemam pojma, a on ponosan
svojim znanjem, obeća da će mi je pokazati. Jednog trenutka pokazuje na vodopad u daljini i kaže da se tu ispod, prema
nama, nalazi VG. Pitao sam ga otkud on zna za VG, a on mi reče da je bio upisan u VG i da je napustio zbog problema
sa kolenom. Prepoznam istovetnu priču koju mi je pričao pre više od 6 godina i rekoh mu da se mi poznajemo. Zagleda
on mene, sad kratko ošišanog i sa brkovima i kaže da on da mene ne poznaje i da me nikada u životu nije video. Podsetim
ga na susret u čekaonici ambulante i istu priču. Uz čuđenja i obostrano ponavljanje pitanja: Da li je moguće ? i njegovu
priču kako se po povratku u internat hvalio svojim drugovima da je lepo razgovarao sa jednim trećakom, konstatovali
smo da se poznajemo, ali se ne prepoznajemo.
Jelić Dragan

Nakon završenog trećeg razreda VG,
ponovo smo upućeni na sportske
aerodrome, ali ovoga puta ne po
principu svako odeljenje u jedan
centar, već su formirane mešovite
grupe koje su činili đaci iz različitih
odeljenja.
Raspoređeni smo na aerodrome:
Bitolj, Celje, Grobnik, Nikšić,
?, Miklja, Đurović, Carević, Vasiljević,
Lovrić, ?, Dominko i Dabić Butmir i Trstenik.
Pored redovnih nastavnih aktivnosti
u VG je bilo mnogo vannastavnih, a Jelić, Sanislo, Stefanović, Milovanović,
najviše sportskih aktivnosti. Pitomci Barać, Perendija, ?prof Mitranić i Ćuk
su birali sekcije u kojima su
zadovoljavali svoje potrebe i interesovanja. Od sportskih aktivnosti učenici
su se najviše interesovali za džudo, karate, rukomet, košarka, odbojka,
fudbal, atletika, gimnastika, streljaštvo. U nekim sportovima su postizani
zavidni rezultati za republički, pa čak i za savezni nivo. Pojedinci su u
nekim sportskim
disciplinama postizali čak
i olimpijske norme.
Pored sportskih sekcija,
Jelić, Miletić i Crvenčanin postojale su i mnoge

sekcije kao što su:
maketarska i foto sekcija, klub radio -telegrafista, glumačka,
recitatorska, pesnička sekcija, hor i folklor. Petorica naših
klasića (Cvejić Dragan, Marjanović Zoran, Stefanović Radiša,
Ćosić Berislav i Ajduk Emil) je ušlo u sastav VIS (Vokalno
instrumentalni sastav) ,,Sinovi neba“. Svirali su nam i pevali na
matineima i igrankama koje smo organizovali sa omladinom iz
Mostara.

42