Page 293 - MONOGRAFIJA_11_VG_28_VVA

Monografija 11. klase VG „Maršal Tito“ i 28. klase VVA

UROŠEVIĆ UROŠ

Od majke Dušanke, domaćice i oca Milovana, zidarskog majstora,
rođen sam 13.05.1956.godine u Ljuboviji, SR Srbija, Jugoslavija.
Osnovnu školu sam završio u Drinjači sa odličnim uspehom, s kojim
sam završio i VG „Maršal Tito“, VVA, kao i filozofski fakultet.
Prva reka koju zavoleh i preplivah beše Drina, koja me isprati u
zagrljaj Neretve, a ova moru Jadranskome i plavom prostranstvu
visina nad Zemunikom.
Zajedno sa svima vama dižem pogled ka nebu i pozdravljamo naše
klasiće koji prerano odoše iz našeg aktivnog ili penzionerskog
sastava. Slava im!
Sve naše životne priče utkane u ovu knjigu koja ih otima od zaborava su tako posebne,
intimne i neispričive! Ipak u jednom su slične, kao preslikane u našim dečačkim
budnim snovima o odrastanju i narastanju u dobre ljude odane svojim roditeljima kao
i svojoj Otadžbini i domovini, kojima htedosmo, mogasmo i uspesmo da se odužimo
na način koji smatrasmo najboljim:
-Da stasamo u čuvare slobodnog neba i podneblja najbolje od svih, za nas jedine
Jugoslavije i mirnog života njenih stanovnika i stvaralaca.

Neko u svet beli kreće „trbuhom za kruhom“, a mi glavom za naukom i srcem za
podvigom, za sticanjem znanja i veština budućih branitelja otadžbine.

Zadivljen herojstvom i mučeništvom mog đeda - solunca
Vase Ilića iz pitomih Dubravica, od bratunačkog Podrinja,
maštao sam o životnom pozivu starešine Jugoslovenske narodne armije. Srećan sam jer
sam u tome uspeo sa vama, mojim drugovima, s našim profesorima, instruktorima i
vaspitačima. Žalostan sam zbog mojih divnih drugara i cimera: Vehida, Zorana,
Živomira… i drugih koji napustiše školovanje. Pamtim i sa vama tugujem za Vranić
Rastislavom, poginulim dobrovoljcem Srpske garde, za nepokolebljivim borcem Đogo
Jovanom, Kostićem, Miladinom, Pavićem, Mujagićem , Željkom Jezdićem… i za svima
ostalima koji prerano odoše, al’ žive u nama.
U retkim našim susretima, ponajviše zahvaljujući dvojici Dragana: Jeliću i Trailoviću,
saznasmo nešto o nama, sudbinom rasutim, srcem okupljenim u jednoj želji, da najzad vidimo nekoga koga davno
ne sretosmo, da na čuvenoj „prozivci kod Save Dabića“ bude stanje redovno…
U našoj nezaboravnoj Vazduhoplovnoj gimnaziji vredno sam učio, trenirao borilačke veštine, pisao i recitovao
pesme u legendarnoj grupi profesora Krunić Milovana „Servantesa“ i pesnika i boema Đoge Jovana i
Milovanović Miladina.

Imao sam čast da obnovim slavnu školsku radnu brigadu „Mlada krila“ sa kojom smo učestvovali na lokalnim i
saveznim radnim akcijama.
Sa neumornim Golaboski Venkom, uređivao sam, u to vreme, jedinu školsku internu televiziju u Jugoslaviji,
Internu televiziju „Galeb“, koju su novinari Ilustrovane politike, i to na srednjim stranama, promovisali pod
najlepšim imenom „Leteća televizija“.
Rastanak sa Mostarom bio je dirljiv. Za sve nas. U Zadru je bilo lepo, ali nikad kao u Mostaru. Izlasci u grad ređi,
ali mi smo imali životni cilj. Teoretska nastava, letačka obuka… i za to se živelo.
Kod mene je prevagu nad letenjem odnela želja za stručnim usavršavanjem u društvenim naukama. Završio sam
vanredno studije filozofije i sociologije i te nauke sam predavao na Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji.
Nastavničkom pozivu sam se u potpunosti posvetio prenoseći budućim oficirima-pilotima ljubav prema
dijalektičkom načinu mišljenju, bratstvu i jedinstvu i Jugoslovenskom patriotizmu zadivljen ličnošću našeg
vrhovnog komandanta i sjajem pobedonosne zvezde petokrake. Na žalost, na godišnjicu Titove smrti 1981.
godine, na velikoj fotografiji u Spomen sobi VVA, snimljenoj u „Kući cveća“, primetio sam da na njegovom
mermernom spomeniku nema petokrake zvezde. Iskren, kakvog me je bog dao, na pitanje mojih pitomaca: -
Zašto ???, nisam imao odgovor, osim da to nije u redu. Potražio sam odgovor od načelnika katedre majora Birina

293